Момине приче

Ударио сам последње слово. Не последњу реч, не последњу реченицу – него последње слово. Онај кратки, тупи звук по тастатури који је означио да је посао завршен. После две године стигао сам до краја, иако на почетку нисам знао куда ме тај пут води. Почело је писањем прича. Са жељом да негде давно сакривена сећања поделим са другима. Прича по прича, накупило се. А онда сам, када сам у њима видео цео свој живот, решио да све то сакупим, да видим шта има, шта од тога може да буде. И „родило“ се нешто. Сачувао сам документ, затворио га и послао све то записано и сабрано да се одмара. И оно од мене и ја од њега. Мораћемо да се сада мало одмакнемо, да се боље видимо. Срешћемо се ускоро, кад почне ново читање, кад се очи и глава одморе и ужеле свих тих прича. Већ неколико дана ништа не радим. Не пишем, не читам, не мислим о ономе што је управо завршено. Исцеђен сам. Копао сам по себи месецима, као да сам у руднику. Схватам да је заједно с књигом на одмор отишао и мој глас. Зато ме није било на...