Момине приче

Сине, идемо на пијацу, да купимо прасе, говорио би тата уочи сваког Првог маја, Дана Републике и Нове године. Брзо се обучем, средим, као да идем на параду а не на пијацу, ухватим тату за руку, радосно га погледам, он намигне и кренемо. Стрчимо низ оних стотинак степеника од нашег четвртог спрата до приземља и онда кренемо улицом, ја све поскакујући са једне на другу ногу, док га држим за руку, док он у другој руци носи велику торбу у којој се налазе неке кесе. Ми, у ствари нисмо ни ишли на пијацу, иако се тако само каже, јер то што смо хтели да купимо, на пијаци није ни могло да се нађе. Та „пијаца са прасићима“ је почињала одмах иза ћошка. Чим изађемо из наше улице, Симе Милошевића, на ћошку са Максима Горког, већ код продавнице ПКБ-а, па даље ка пошти, у Његошевој и онда ка Банијској, Мутаповој, Невесињској, све до Курсулине, на тротоарима и на коловозу паркирана кола. Сваки са отвореним гепеком а унутра – прасићи. Мањи, већи, лакши, тежи, беле се са модрим печатима на буту које им ...

  -  Ти ми одговараш за њега. Има да пазиш шта ради, где иде, 24 сата дневно. Он је твоја брига. Је л' јасно? -   Али, друже капетане... -   Нема шта али! То је наређење а ту нема али. Јасно? -   Јасно, друже капетане. Како ћу да радим с војском и чувам њега? -  Други десетари ће радити с твојом војском, а твоја војска је од данас само он. Јасно? -   Јасно. Могу ли да се удаљим? -   Вољно си. Канцеларија је одзвањала од његовог гласа. Стајао је иза свог стола, погнут, ослоњен стиснутим песницама на велики дрвени сто, гледајући ме продорно црним очима, изнад којих су биле велике црне обрве. Намргођен и нарогушен као увек. Никада му осмех нисмо ни наслутили а камоли видели. Свим војницима је терао страх у кости када корача пистом, чврстим кораком, с рукама на леђима. Чак и када пешачи, изгледало је као да маршира. Пред њим, чак и на писти, кад нема занимања, ниси смео да будеш без капе. Нисмо га превише волели, а он се није ни трудио д...